Težak rad banderaša

Napadnuta ekipa Beogradskih elektrana na Dedinju

Kada se određena stvar radi duži vremenski period, ona polako postane običaj. Običaji se ne smeju menjati jer atak na običaje atak je na samog čoveka. Ako nekome neplaćanje struje predstavlja način života, treba mu omogućiti da taj svoj način života nastavi, pogotovo ako ne ugrožava time tuđu bezbednost, ne vređa nikoga po verskoj, rasnoj i nacionalnoj osnovi, ne ugrožava ustavni poredak suverene i demokratske republike Srbije... Možda nekome vera zabranjuje da plaća struju, a verske slobode su svakako Ustavom, kao najvišim pravnim aktom, svakome zagarantovane. Struju treba da plaćaju oni kojima je običaj da je plaćaju, oni koji se štrecaju od banderaša i plaše ih se kao kuge, te jure u poštu da plate račune čim im legne penzija ili plata, pa nakon toga jedu leb i margarin do sledeće isplate. Što je najzanimljivije, i te redovnije platiše imaju dugovanja isto kao i oni koji ne plaćaju uopšte, doduše ta dugovanja nisu od 2 miliona dinara, ali ti koji duguju tolike milione bar imaju opravdanje (običaj, tradicija, poštovanje neplaćanja obaveza, stvar religije itd.) a koje je opravdanje ovih kojima je, navodno, običaj da redovno plaćaju račune? Nema opravdanja. To je stvar čistog bahatluka. I baš zbog takvih struja mora da poskupi, bar za sto posto, ne bi li se pokrio manjak Elektrodistribucije Srbije, a koji je nastao mahom zbog dugovanja ovih kojima vera ne zabranjuje da plaćaju, a ne zbog krađa u toj instituciji, kako pričaju zli jezici.