"Ja sam hteo novi vinograd, to je bio prvi korak. Dobro je što je 2003. godine jedna pametna Vlada uvela neke jako dobre mere podsticaja poljoprivredne proizvodnje. Slučajno sam ja bio predsednik te Vlade... ", odgovara Živković. Slučajno se zadesio tada na tom radnom mestu, pa iskoristio šansu. Imao čovek sreće, za razliku od nekih koji bi iz pune vreće pički kurac izvukli, pa se našao na pravom mestu, u pravo vreme. I to baš na mestu predsednika Vlade. Nije Bog hteo da tada bude na radnom mestu čistača ulice, kao što mu dolikuje, ili pak da utovara ugalj, što mu i priliči. Čudni su putevi gospodnji. To je najbolje objašnjenje za slučaj Živković i aferu "Vinograd". To je nešto poput one čuvene utakmice između Argentine i Engleske, kad je Maradona ćušn'o loptu rukom u gol. Božija ruka, božija volja je htela da se taj gol prizna. Englezi, pak, ne smatraju da Bog ima toliko veze sa tim, već isključivo sudija koji je priznao takav gol. Tako i u vezi ovoga, neko misli da je Božija volja htela da se tad Živković slučajno nađe na mestu premijera i da slučajno, u časovima dokolice, između lađenja muda i češanja guzice u svom kabinetu, pročita na jednom listu hartije, sa flekama od bureka sa sirom i mrljama od jogurta iz tetrapaka, odluku vlade da se stimulišu zasadi vinove loze, hmelja, voća... Pošto Živković ne gotivi vops, hmelj je otpao iz kombinacije. Radžu kad popije, poludi totalno, ne zna da se kontroliše, hoće sa svima da se bije, pa je stoga i opcija sa voćem otpala. Još je samo falilo da se ušika i nasrne na nekog stranog ambasadora, pa da najebemo. A pošto je veliki ljubitelj vina, logično, opredelio se za vinograd. Doduše, ima i onih koji, poput Engleza, smatraju da je situacija ovde slična kao ona sa golom Maradone rukom. Znači, nikakav usud ili božija volja već nameštaljka, otimačina, mutljavina, jajarenje glavnog aktera, pederluk, sramota...
